Balkan RP — sajt za FiveM zajednicu vođen jednim videom

Publika ovakvog sajta je najzahtevnija koju sajt može da dobije: igrači koji svaki dan gledaju grafiku iz igre. Strana sa stok fotografijom i tri kartice njima ne znači ništa. Prvi utisak mora da bude sam grad.

• Atmosfera pre teksta — posetilac mora da vidi kretanje kroz grad pre nego što pročita ijedno pravilo.
• Da radi na slabom uređaju — deo publike su telefoni i računari koji jedva vuku samu igru. Sajt ne sme da bude teži od igre.
• Bez teškog 3D-a — prva verzija ovog sajta bila je Three.js scena čiji je samo jedan modul nosio 934 KB. Za jednu naslovnu stranu to je previše, a i izgledala je kao 3D scena, ne kao grad.
• Jedan sadržaj, više režima — ista strana mora da ima smisla i kada posetilac traži manje pokreta, štedi podatke ili mu skript uopšte ne radi.

Odluka je bila da se 3D izbaci i zameni filmom: jednim neprekidnim letom kroz grad, snimljenim tako da može da se vodi skrolom. Kamera ide napred bez ijednog reza — od obale i mola, kroz zlatni sat nad centrom, pored tornjeva i preko trga sa fontanom, do neonskog bulevara u sumrak. Poglavlja se smenjuju preko toga, a boja teksta prati doba dana u kadru.

Tehnički, to je zamena jednog problema drugim, ali povoljna. Trodimenzionalna scena troši procesor svake sekunde dok se strana gleda; video se preuzme jednom pa se posle samo dekoduje, a dekodiranje je posao za koji uređaj ima namensko kolo. Za sadržaj koji je ionako unapred određena putanja kamere, film je jeftiniji na svakom uređaju i uverljiviji na oku.

Strana nema sekcije koje se ređaju jedna ispod druge. Ima jednu scenu koja stoji zalepljena na vrhu ekrana i traku visine 1050vh na širokom ekranu (800vh na telefonu) kroz koju se skroluje. Odnos je namerno takav da jedna sekunda filma odgovara otprilike dvema trećinama ekrana skrola — dovoljno sporo da se kadar vidi, dovoljno brzo da se ne dosadi.

Poglavlja su apsolutno pozicionirana po traci, na nuli, pa na 14, 28, 42, 57 i 71 procenat. Poslednje, ono sa uputstvom za pridruživanje, nije na procentu nego je zakačeno za dno trake. To nije stilska odluka nego popravka: dok je i ono bilo na procentu, na nižim ekranima je isklizavalo ispod kraja filma, pa bi posetilac izašao iz scene pre nego što uopšte vidi poziv. Poslednje poglavlje se hvata za dno, ne za procenat — sitnica koja se ne vidi dok ne pukne.

Svako poglavlje nosi svoje raspoloženje — zlatno, sumrak, neon, noć — i naglasna boja nadnaslova, chipova i brojeva prati luk samog filma od dana ka noći. Kada tekst stoji preko videa, jedina stvar koja ga drži čitljivim jeste to što se boja menja zajedno sa kadrom ispod njega; fiksna paleta bi na pola filma nestala u pozadini.

Sa strane stoji navigacija od sedam tačaka koja pokazuje gde se u priči nalaziš, na vrhu tanka traka napretka. Obe se izvode iz istog broja — trenutne pozicije u filmu — pa ne mogu da se raziđu, što je najčešći kvar kod strana koje progres i navigaciju računaju odvojeno.

Ceo sajt su tri fajla koja se održavaju: jedan HTML, jedan CSS od desetak kilobajta i jedan JavaScript od pet. Nema okvira, nema paketa, nema koraka za sklapanje. Ono što se otvori u editoru je tačno ono što se servira, pa izmena ne zavisi od toga da li se alat kojim je sajt sklopljen još održava.

Fajlovi filma nose verziju u imenu (hero-scrub-a1.mp4, frames-a1/, poster-a1.jpg), a server ih drži u kešu godinu dana kao nepromenljive. To je jedini način da dug keš i buduće izmene mogu da postoje zajedno: kada se film zameni, menja se ime, a ne sadržaj na istoj adresi. Prepisivanje videa u mestu je nevidljivo — ni autor ni posetilac ne vide novi enkod, pa se zaključi da popravka ne radi, iako radi.

Film se isporučuje u dve veličine: puna za široke ekrane, oko 20 MB, i uža za male, oko 9,5 MB. Server odgovara i na delimične zahteve, pa premotavanje ne čeka ceo fajl. HTML se namerno ne kešira, jer je jedini fajl koji sme da se promeni na istoj adresi.

Ispred svega stoji nginx sa punim setom zaglavlja bezbednosti i politikom sadržaja, sa odbijanjem pristupa skrivenim fajlovima i rezervnim kopijama, i sa trajnim preusmerenjem sa HTTP-a na HTTPS. Sertifikat izdaje Let’s Encrypt, kao i za ostatak servera.

Jedan lokalni detalj koji se pamti tek kad zaboli: naslovna strana ovog sajta stoji zaključana na nivou fajl sistema. Dok se ne otključa, ne može da se prepiše — ni raspakivanjem arhive, ni običnim kopiranjem — a poruka o grešci pri tome ne kaže zašto. Konvencija je korisna dok se ne zaboravi, pa je zapisana uz sam projekat.

Motor koji vozi ovaj film premotava video — upisuje mu novo vreme na svaki kadar skrola. To je uobičajen recept i ovde radi, ali se kasnije, na drugom sajtu iz iste porodice, izmerilo da nije najbolji. Svaki upis u vreme videa je zaseban skok: pregledač isprazni cev za dekodiranje, ode na traženi kadar i prikaže ga, a upisi koji stignu dok skok traje bivaju progutani. Kroz brz prelaz se umesto svih kadrova prikaže tek deo njih, i oko to čita kao slajdšou, ne kao film.

Bolje rešenje je da se video kroz prelaz pušta, a da mu se brzina reprodukcije vodi prema tome koliko je skrol odmakao i koliko još ima do cilja. Premotavanje ostaje samo za skok unazad i za sletanje na kraj. Uz to ide i novo enkodiranje, jer recept „svaki kadar je ključni" gura zapis u format koji nijedna grafička kartica ne dekoduje hardverski — pa sve pada na procesor, baš tamo gde se najviše štedelo.

Isto važi i za izbor režima. Ovde se telefon prepoznaje po tome što se dodiruje, pa dobija sekvencu slika. Ispravnije je pitati uređaj šta ume da odsvira, a ne kako se dodiruje: današnji telefon lepo nosi pravi video, a sekvenca slika mu daje manje kadrova nego što bi imao sa filmom. Sekvenca ostaje smislena kao rezerva kada video padne, ne kao glavna ruta.

Oboje je poznato, mereno i zapisano, i oboje traži novo enkodiranje filma i novu oznaku verzije u imenima fajlova. Za sajt koji nije klijentski i koji nije u indeksu, to je stavka koja čeka red — ali stoji ovde napisana, jer nalaz koji se prećuti nije nalaz.

Planirana je i dogradnja samog filma: treći segment, noćni finale sa neonskim bulevarom i usponom ka silueti grada. Izvorni materijal i skripta za enkodiranje stoje spremni na serveru, čeka se samo generisanje i produžavanje trake da bi novi metar filma imao kroz šta da se odvrti.

Za nekoga ko vodi roleplay zajednicu, poenta se najkraće kaže ovako: sajt koji izgleda kao trejler za server ne traži da posetilac ima jaku mašinu, a sadržaj u njemu je običan tekst koji se menja u jednom fajlu. Ime servera, broj slotova, pravila i koraci za prijavu su rečenice, ne slike — pa se menjaju za minut i ne moraju ponovo da se crtaju kad se nešto na serveru promeni.

Za bilo koga drugog, ovo je pokazna vežba za tehniku koja sa gejmingom nema nikakve veze. Isti motor može da vozi prezentaciju kuće, mobilnog bara ili proizvoda — svuda gde postoji jedan neprekidan pokret koji sam po sebi priča priču, film je jeftiniji i uverljiviji od 3D scene u pregledaču, a merljivo lakši za slabiji uređaj.

Ono što se sa ovog projekta prenelo dalje je metod, ne kod: film se pravi u segmentima i ulančava kroz poslednji kadar; režim se bira po sposobnosti uređaja, a ne po njegovoj vrsti; imena fajlova nose verziju, jer je dug keš inače zamka za onoga ko izmenu radi; poslednje poglavlje se hvata za dno trake; i strana mora da ostane čitljiva i kada se film uopšte ne prikaže.

Sajt je živ od jula 2026. na rp.svilenkovic.rs i stoji tamo kao demo — bez naručioca i bez servera iza sebe. Ako ga jednog dana dobije, sadržaj je već napisan, a strana ga čeka.